Dve Marije

ostajem sam jer te java otima od sna

i stojim tu ispred novog vremena

kad verni psi počinju da grizu i odlaze

 

za našu reku nema više čistog izvora

za tvoj muk imam toliko pitanja

postoje li jedra za vetrove koji dolaze

 

sad jasno vidim promene

i zastajkujem i kolebam se

al ima nešto što me sprečava

da ostavim sve sve naše korene

 

da rasteram zle duhove pozovi me

da ljubimo sve oblake pozovi me

 

sivu ranu vidim sad u tvojim očima

lelek zemlje vuče se po poljima

i dan nestaje i noć nastaje i bojim se

 

kako su hladne tvoje ruke i tvoje istine

sve više želim a sve manje imam te

jer jak je glas što me doziva sa druge obale

 

sa one obale

 

... da živimo od istine pozovi me ...

 

 

 

 

(zaboravih Tko ovo peva, al me trenutno

našlo sto posto..........)

...

dve marije u jednoj. za jedan dan. ili ni toliko. otišla sam. da ga vidim. nije bilo sile koja bi to mogla da spreči. noć, more, klupa u senci borova. mlečni put na dlanu. more koje se razbija o stenje. pod našim nogama. odsjaj zvezda u oku. želja. bez pokreta. ja nisam njegova. on nije moj. moja ruka u njegovoj ruci. ovo se slaže tako dobro. sledila me ta misao. kako... kamene stepenice. njegov zagrljaj. njegovi poljupci na mom vratu, ramenu. moji prsti u njegovoj kosi. moji nokti po njegovim ledjima, njegova koža pod mojim prstima, samo dodir, samo nagoveštaj. kada? zašto već nismo bili? pita me... zašto ne dođes kod mene, pita me... hoćeš li doći, pita me, kako bi to bilo.. bilo bi divno, kažem... jedna se marija vratila kući.. druga je sa njim ostala.

 

U meni bestidna čežnja za sobom. Neprihvaćenom u svetu dvostrukog morala. Dvostrukih merila, dvostrukih istina. Želja koja me ubija i plaši svojom silinom, jer preti da mi razruši dosadašnji život. Da me napuste oni do kojih mi je stalo. Da me ostave kao što se ostavlja stara pocepana stvar za koju više nema sumnje da nikada neće moći biti nova, ma koliko je krpili. Osim ako se zaista ne zameni za novu. Jer nisam po standardu. Jer želim ono što nije dozvoljeno. Jer vrištim zbog zatvora u kojem se moja krila lome i odumiru, u kojem sam rođena i za koji me niko nije pitao, volim li ja to. Hoću da kažem, hoću da dohvatim, hoću da budem onakva kakva sam, u tom međuprostoru plešem do transa kako bih zaboravila na ove zidove na kojima vise iskezena lica tamničara, lica drugih ljudi izmešana sa mirisom mojih sopstvenih strahova, plešem do ludila kojem je jedina svrha iskočiti iz ovih šina koje su usmerene u predele kojih se grozim. Ne želim tamo, nisam ja za to, ne očekuj od mene da igram igre u kojima nema moje duše. Moje duše. Shvataš li. Ne mogu to ni od tebe da tražim. Ne ostavljaj me, ipak. Suze isplakane svih ovih godina za tobom skupljene u kristalnoj posudi naših skoro zakopanih života preliće na stranu u kojoj nema snova. Stvarnost od snova i snovi od stvarnosti mogu li se nazvati pravim životom. Ni prijateljska pružena ruka neće me odvesti tamo gde želim, jer u taj prostor moram kročiti sama, odbaciti sve da bih prihvatila sve. Da bih živela sebe. Ludilo mi preti sa svih strana, na koju god da kročim, survaću se u ponor bez povratka. Jednom se moram odlučiti. Jer sam željna dobrote, jer sam željna nežnosti. Jer sam željna jednostavnosti, bliskosti koja ne vezuje. Jer sam željna srca koje krvari za pravu stvar. I raduje se, noseći zauvek i delić tuge jer nismo mogli zajedno. I deo nade da ćemo to možda ipak biti, jednom, u nekom drugom svetu, u nekom drugom, ko zna, životu. Još uvek držim tvoju ruku. Moram te pustiti. Moram.

 

Spustiti venecijanere. Zatvoriti vrata. Živeti u polumraku. Zatvoriti srce da u njega ne uđe još buke sveta. Uživati u miru. Tihim otkucajma srca. Zatvorenim očima iza kojih se odvija život koji volim. Život kakvog ga zamišljam, život kakav je dostojan ljudi. Ispuniti grudi ljubavlju, pustiti je da me preplavi i razbije zidine iza kojih živim. Bez pokreta. Biti tu i ne biti nigde. Ne biti tu i biti svugde. Ući u prostore široke da se u njima samo naše misli mogu preplesti. Samo naše vazdušne ruke, samo naša vazdušna srca, samo naša vazdušna tela u beskrajnom plesu radosti. Dodir tvojih usana mek poput pera rajske ptice. Voleti te. Biti slobodna da te volim. Da ti se radujem. Da ti se smešim kad hoću. Okružena tišinom. Tišinom bez zabrana, tišinom bez granica, ljubavlju svetom, ljubavlju bezuslovnom, ljubavlju koja nije od ovoga sveta. Voleti tako svakoga ko mojim putem prođe, zagledati se u svačije srce kao da je srce mog ljubljenog. Dodirivati tuđe duše ne kao stranac već kao prijatelj, kao najbliža ruka spasa, kao izvor isceliteljski. Voleti tako čitav svemir. Dopustiti da tako bude. Izbaciti iz svojeg srca strah posesivnost i sve ostale sapletitelje. Biti slobodna. Biti ona koja jesam.

e. veze nemam kuda će ovo da me odvede. gledam ovaj "moj blog" već nekoliko nedelja, čitam sve nešto zbrda zdola, ali nikako da otvorim svoj blog i da počnem da pišem. sve mi nešto neprijatno, kao čim napišem makar jedno slovo odmah će svi znati da sam to baš ja, sve imam utisak kao da se trebam skinuti gola pred totalno nepoznatim ljudima, sve kao ne znam odakle bih počela, a moj život je o da naravno totalno komplikovan i sastoji se iz milijardu nijansi slojeva sfera sazveždja i čega sve ne jel... i onda, sve mi to liči na neke izgovore.. 

a privlači me ideja da počnem. da pišem ono što  mi dolazi u trenutku. pomišljala sam i na to, da pronadjem neki sajt koji možda nije toliko posećen kao ovaj, gde tek poneko zalazi smene pa na uštap, ali onda - ni to nije to. dakle moram da priznam sebi da me privlači to što će neko ipak da čita ova slovca, ne samo pisanje samo, i to što - koliko vidim, ljudima ovde ne dosadi da se zaista razmenjuju. super.

da li to znači da otkrivam u sebi izvesnu dozu egzibicionizma, i šta uopšte znači svo to kuckanje po tastaturi posle kojeg sledi opcija "instant publish", eto, lepo nisam pametna odakle sad pa ova žeđ za ovakvom avanturom?

znam samo da sam svoje dnevnike, pisane od kad pamtim za sebe, uvek pisala u najvećoj mogućoj tajnosti, i gotovo ih niko nikada nije čitao, pa čak ni znao gde stoje, ni da li postoje.. jako retko, tek po neki red, vrlo vrlo specijalnim osobama, u vrlo specijalnim prilikama.. ispada po ovome, da svi vi postajete te vrlo specijalne persone...

desilo se nažalost jednom da su na jednu od mojih sveski položile ruke dve žene koje nisu bile baš prijateljski nastrojene, i  sećam se da me to tada prilično povredilo, mada daavno je to bilo.. 

u svakom slučaju, ja poslušah naredbu iz pozdravne poruke, i poželeh vam zdravo! budite nežni ..............................